Četverostrani trokut

Kratka priča “Ranko Marinković” zaštitni je znak Večernjeg lista. Od 1964. godine svake subote izlaze prozni tekstovi poznatih i manje poznatih autora

Luko Paljetak, jedan od najvažnijih suvremenih hrvatskih pjesnika, rodio se u Dubrovniku, gdje i danas živi. Kao sjajan versifikator okušao se u svim pjesničkim vrstama, ali s velikim uspjehom piše i kratke priče, odnosno short short storyje, posebice u novije vrijeme. Vrstan je prevoditelj, a veliki uspjeh postigao je prijevodom Chaucerovih „Canterburyjskih priča“. Piše drame, romane, kritike i eseje. Dobitnik je nekoliko nagrada natječaja za kratku priču Večernjeg lista.

Ovo što ćete sada čuti ispričao mi je prijatelj, konobar u popularnom gradskom restoranu s terasom. Srednjih je godina, ljubazan i vješt u poslu. Od malih nogu, uvjeravao me, znao je da će biti konobar. Uzeo bi iz kuhinje pladanj, naslagao na njega čaše, čašice i šalice i posluživao roditelje, a i njihove prijatelje. Tako je i upoznao Veroniku, kćerkicu njihovih susjeda koji su im često dolazili u posjet.

– Svidjela ti se ta Veronika – rekao sam mu.

– Jest – odgovorio mi je. – Bila je slatka, pjegava, s dugom raženom kosom koju je tada nosila spletenu u pletenice.

– Jesi li je poljubio? – upitao sam ga.

– Nisam. Poljubila je ona mene jednom u hodniku kada sam nosio svoj pladanj. Sve je palo na pod i razbilo se. Nisam dobio batine jer je Veronika rekla da je ona to skrivila, da se sudarila sa mnom izlazeći iz WC-a.

– Što je poslije bilo s tom Veronikom?

– Ništa – odgovorio mi je. – Udala se.

– Za koga? – upitao sam ga. – Kako?

– Ovako – rekao mi je. Zatim mi je ispričao ovo što ja sada vama pričam.

– Radio sam kao i obično kao konobar na terasi „Kod dva goluba“. Jednog dana jedan od gostiju uzviknuo je: „Otkud ti ovdje? Nisam znao da si zaista postao konobar.“

– Bio je to moj nekadašnji školski drug Aleks. „Čekam jednu damu“– rekao mi je. „Malo kasni, kao i sve dame, ali ovu vrijedi čekati, vidjet ćeš. Molim te, kad se pojavi, pravi se kao da me ne poznaješ. Lorena je divna, vidjet ćeš.“

– Ti se dakle ne skrivaš – rekao sam mu, nastavio mi je pričati moj prijatelj konobar.

– Ne – rekao je Aleks.

– Zar to nije malo opasno, ovako javno…

– Nije – odgovorio mi je bezbrižno Aleks. – Ja ne poznajem njezina muža, on ne poznaje mene…

– Varaš, dakle, Veroniku. Onu malu slatku Veroniku – rekao sam mu.

– Slušaj – odgovorio mi je – u braku smo više od šest i pol godina. Osim toga, uvijek postoji nešto još slađe, zar ne, stari prijatelju.

Samo sam slegnuo ramenima i zatim rekao: – Oprosti, što ću ti donijeti, nisam te ni pitao?

– Nešto gorko, s ledom – odgovorio je i nasmijao se. – Gorko ide sa slatkim – dodao je.

Zatim se uozbiljio i zagledao na cestu. Primijetio je nekog muškarca koji nervozno hoda gore-dolje i pogledava prema terasi.

– To je sigurno njen muž. Što on radi ovdje? Možda je doznao. Ona mu sigurno nije ništa rekla. Ne. Nije doznao. Da je doznao, došao bi ovamo. Čeka nekog prijatelja. Uostalom, baš me briga. Njegova stvar. Sad mi je drago što ona kasni. Valjda će onaj tip do tada otići.

– Prišao sam Aleksu – nastavio mi je pričati moj prijatelj konobar – i podrugljivo mu rekao: Još nema tvoje leptirice!

– Vidiš li onog klipana dolje? – upitao me.

– To je njen muž – odgovorio sam mu. – Najgore što se može dogoditi jest to da njegova, odnosno tvoja Lorena dođe baš sada i, ne primijetivši ga, pođe ravno k tebi.

– Ne budi ciničan – rekao je Aleks i otpio gutljaj svog gorkog pića s ledom.

U tom trenutku ispred ulaza na terasu zaustavio se taksi. Aleks se zaledio. Iz taksija je izišla neka žena i potrčala u zagrljaj čovjeku koji je nestrpljivo čekao ispred terase.

– Pa to je tvoja žena – uzviknuo sam, rekao mi je konobar. To je tvoja Veronika.

Aleks je kao ris ustao od stola i potrčao na cestu. Zgrabio je Veroniku za ruku i ugurao je u taksi koji je ondje stajao i čekao. – Ovo je moja žena, idiote – doviknuo je onom i pokazao mu srednji prst. Onaj mu je uzvratio na isti način, spustivši ruku niže, dvaput trgnuvši prstom. – Nisam znao da je kučka udana – promrmljao je onaj.

Nedugo nakon toga iz drugog taksija koji je upravo stigao izašla je Lorena. Vidjevši svog muža, pribrala se i potrčala prema njemu. – Dragi, a ja te već sat vremena čekam „Kod zlatnog fazana“. Zar se ne sjećaš da smo se ondje imali naći?

– Oprosti – rekao joj je on zbunjeno. – Mislio sam da je to bilo ovdje.

Ušli su na terasu zagrljeni i sjeli za isti stol za kojim je prije sjedio Aleks.

– Prišao sam – rekao mi je konobar – i ljubazno ih upitao: Čime vas možemo poslužiti, gospodo?

– Nečim nezaboravnim – rekla je Lorena i usiljeno se nasmijala.

– Odličan izbor, gospođo – odgovorio sam joj.

– I? – upitao sam svog prijatelja konobara. – Kako je sve to završilo?

– Ovako – rekao mi je. Veronika se s Aleksom dogovorila o sporazumnom razvodu. Zatim se udala za mene.

– Nije nikad kasno – rekao sam mu.

– Nije – odgovorio mi je. – Vrijedilo je čekati. Aleks je oženio Lorenu – nastavio je. Tako se oformio naš četverostrani trokut – dodao je i nasmijao se i donio mi JD s ledom.

– Nekidan – nastavio je – onaj Lorenin bivši ušao je ovamo s nekim mlađim tipom. Držali su se za ruku, sjeli za ovaj isti stol i naručili šampanjac. Nego – nastavio je – kad ćeš i ti u bračne vode? – upitao me. Upravo u tom trenutku sva zadihana utrčala je na terasu Anja. – Ovo je moja Anja – rekao sam mu. – Zapravo još nije, ali bit će.

Anja je samo kimnula glavom i popravila plavu periku ispod koje su se na trenutak vidjeli pramenovi tamne crne kose.